- Оснивање Факултета
- Овако смо почињали...
- Студентске организације, библиотека, издаваштво од оснивања до данас
- Страдање Факултета у Другом светском рату и у доба доминације идеологије атеизма
- Савремено стање и перспективе
- Комплетан текст у pdf


ОВАКО СМО ПОЧИЊАЛИ...

Предавања за прву генерацију студената богословских наука отпочела су 15. децембра 1920. године, а први испити обављени су крајем јуна 1921. године. Пријаву за упис у академску 1920/21. годину поднело је 142 кандидата, али највећи број није испуњавао потребне услове. Од тада уписаних студената у року је дипломирало (крајем академске 1924/25. године) њих 11: Николај Афанасјев, Душан Васић, Николај Зернов, Леонид Иванов, Кипријан Керн, Драгољуб Миливојевић, Михаило Максимовић, Никола Миловановић, Милован Михаиловић, Душан Петровић и Милен Стојадиновић.

Факултет је у прво време био смештен у „згради Крсмановића“ у Богојављењској улици број 2, преко пута Саборне цркве, и делио је простор са неколико одељења Министарства вера Краљевине СХС. Отпочињању наставе теологије на Универзитету пресудно је допринео долазак руских доктора теологије, међу којима је било и професора духовних академија, у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца у првом таласу емиграције након бољшевичког револуционарног преврата (Александар Доброклонски, Теодор Титов, Михаил Георгијевски, Александар Рождественски, Николај Глубоковски). Такође, стварањем заједничке државе формирали су се услови за ангажовање високообразованог теолошког кадра из Сремских Карловаца у Београду (Иринеј Ћирић, Иларион Зеремски, Димитрије Стефановић, Лазар Мирковић). Међутим, не би требало занемарити ни политичке разлоге, који су у уједињеној југословенској држави увек, па и у овом случају, играли значајну улогу. Наиме, није било очекивано да српска елита, која је из светског рата изашла као велики победник и која је доминирала југословенском политичком и државном сценом препусти римокатолицима примат макар и у таквим доменима као што је високо теолошко образовање. Римокатолички теолошки факултет у Загребу постојао је већ вековима, а непостојање православног богословског факултета у Београду доводило је у питање чак и равноправност Српске православне цркве са новим ривалом у уједињеној југословенској држави. Без научне теологије Српска православна црква би временом све више заостајала за Римокатоличком црквом. Такав исход био би неповољан у вишенационалној држави у којој је верско питање било неодвојиво од националног. Овакав пропуст српска елита тога доба није дозвољавала. Такође, сви хрватски посланици у Скупштини подржали су увођење студија теологије на Београдском универзитету, а та је подршка свакако имала политичку позадину: наиме, да је православна теологија остала изван Универзитета, као што су предлагали неки посланици, било би сасвим извесно да би и римокатолички теолошки факултет био одстрањен са Свеучилишта у Загребу.

У првој Уредби о раду Православног богословског факултета, донетој 1921. године, прецизирало се да су основни задаци Факултета „да се обрађује богословска наука и спреме стручни радници на њој и да даје духовне пастире са вишом спремом, наставнике за богословске предмете у стручним и средњим школама“. У осам семестара, или четири године студирања, били су заступљени следећи предмети: Свето писмо Старог и Новог завета, Догматика, Хришћанска етика, Апологетика, Упоредно богословље, Патрологија, Библијска историја са библијском археологијом, Општа историја хришћанске Цркве, Историја Српске цркве са историјом других словенских народа, Црквено право, Литургика, Омилитика са практичним беседама, Пастирско богословље, Историја религије, Општа историја са основама социологије и методологијом историје, Историја српског народа и осталих јужних Словена са етнографијом и историјом књижевности, Културна историја Византије, Философија са психологијом и логиком, Педагогија са методиком богословских предмета, Историја хришћанске уметности, Црквенословенски језик са палеологијом, Старојеврејски језик и Грчки језик. У међуратном периоду биће донета још два иновирана наставна програма – 1923. и 1935, а прецизираће се и стицање академског назива доктора теолошких наука и стицање научно-наставних звања на овој установи.

У међуратном периоду, поред напред поменутих руских и сремскокарловачких доктора теологије, наставу основних студијских дисциплина на Факултету изводили су Радивој Јосић, Симеон Станковић, Иринеј Ђорђевић, Дамаскин Грданички, Душан Јакшић, Јустин Поповић, Викентије Вујић (преузети из Богословије), Борислав Лоренц, Сретен Вујичић, Војислав Јанић, Марко Микијељ, Коста Манојловић, Тихомир Радовановић, Никола Ђорђевић, Миливоје Башић, Атанасије Поповић, Милош Ердељан, Бранко Цвејић, Ђоко Слијепчевић (раније професори гимназије), Јордан Илић, прота Гаврило Милошевић, Душан Глумац, Викентије Фрадински. Сви су они својим знањем, залагањем и ентузијазмом у предавачкој и научној делатности поставили темеље српском високошколском теолошком образовању и уградили себе у развој свештеничког, катихетског и научно-богословског подмлатка.